Kazna u vaspitanju

Datira još od vremena kada postoji čovečanstvo. Uvek se smatralo da je za neprimereno ponašanje potrebno uvesti neku vrstu prinude kako bi se zaustavilo širenje tog ponašanja.

Kao začetnik pravca koji nazivam razumno roditeljstvo, volela bih da razgovaramo o kazni i posljedicama kroz jednu prizmu – a to je šta je zapravo cilj i jednog i drugog.

Kazna u vaspitanju – šta ona zaista radi?

Kazne u svojoj suštini imaju samo jedan cilj – da zaustave određeno ponašanje. One dolaze kao vrsta represije, trenutne primene sile, koja bi trebalo da zaustavi šta god da se u tom momentu dešava.

I zaista, kazna često zaustavi ponašanje. Ali njen veliki nedostatak je u tome što dete ne nauči šta da radi umesto toga. Kazna ne uči dete kako da se ponaša u trenucima kada roditelj nije tu, niti mu pomaže da izgradi unutrašnji osećaj razlike između ispravnog i pogrešnog ponašanja.

Zato ja volim da kažem da su posledice mnogo vrednije, jer nastaju u trenucima kada roditelj razmišlja o tome da svaka akcija sa sobom povlači određenu reakciju.

Princip posledice – šta ga čini drugačijim?

Da bismo uspešno razdvojili kaznu od posljedice, potrebno je da se držimo jednog važnog principa:

Posledica mora da bude u uzročno-posljedičnoj vezi sa ponašanjem koje želimo da promenimo.

Šta to znači?

Ako odlučite da uvedete posledicu, ona mora da bude povezana sa onim što je dete uradilo.

Pored toga, postoje tri važna pravila:

1. Posledica mora biti unapred iskomunicirana. Dete mora da zna šta će se desiti pre nego što se ponašanje dogodi.
2. Posledica mora biti najavljena u trenutku kada dete počne sa ponašanjem.
3. Posledica se mora sprovesti, bez obzira na okolnosti.

Primeri iz svakodnevnog života

1. Udaranje druge dece u parku

Ako znate da vaše dete prolazi kroz fazu udaranja, grizenja ili otimanja igračaka, vi već pre odlaska u park unapred komunicirate posljedicu: „Ljubavi, idemo sada u parkić. U parkiću ćemo se igrati sa drugom decom. Ako budeš udarao, grizao ili uzimao igračke, mama će te odvojiti od druge dece i vratićemo se kući. Tada se više nećemo igrati u parku.“

Kada dođete u park i dete pokuša da udari drugo dete, vi mu mirno i sabrano priđete, spustite se na njegov nivo i kažete: „Ovo ponašanje nije dozvoljeno. Ako nastaviš, moraćemo da idemo kući.“

Ako dete ipak nastavi, tada bez daljih objašnjenja odlazite kući. Ne obrazlažete dodatno, jer dete u tom momentu – u „alertnom stanju“ – nije sposobno da procesuira granice i uči.

2. Bacanje hrane sa stola

Ako dete baca hranu, kazna bi bila nešto poput: „Nećeš ići u parkić!“ – što nema veze sa samim ponašanjem. Ispravna posljedica je: tanjir i hrana se sklanjaju. Dete ostaje bez hrane jer je odlučilo da baca.

Ubrzo će naučiti da svojim postupkom direktno utiče na to da li će jesti ili ne. Ni glad, ni uskraćivanje obroka jednom ili dva puta neće ostaviti trajne posledice – naprotiv, dete brzo uči da promeni ponašanje.

3. Plakanje nakon ukidanja crtanog filma

Zamislimo da dete gleda crtani, a vi ste unapred rekli: „Možeš da gledaš jedan crtani film. Kada se on završi, gasimo televizor i radimo nešto drugo.“ Ako nakon gašenja deteta uhvati plač i tantrum, kazna bi bila: „Sad nemaš crtaće ni sutra!“ – ali to nije povezano.

Prava posledica je da crtani ostaje ugašen. Vi ste već rekli koliko traje i sada nema produžetka. Važno je da u tom trenutku ostanete smireni i ne produžavate gledanje, niti ulazite u objašnjavanje dok dete plače. Posledica se jednostavno sprovodi, a dete vremenom uči da dogovor ima težinu i da plakanje ne menja unapred poznatu posljedicu.

4. Odbijanje oblačenja odeće

Dete često ne želi da obuče određeni deo garderobe – bilo da su u pitanju čarape, kaput ili kapa. Kazna bi bila: „Ako se ne obučeš, nećemo ići u park!“ – što nije logično, jer park i odeća nemaju direktnu vezu.

Ispravna posljedica je: dete izlazi napolje bez tog dela garderobe, ako to nije opasno po zdravlje. Vrlo brzo shvatiće da mu je hladno i da je prijatnije sa kapom nego bez nje.

Ako se radi o situaciji kada je nužno da se dete obuče zbog zdravlja, na primer zima i sneg, tada unapred komunicirate: „Kada obučeš kaput, izlazimo. Ako ne obučeš, ne možemo da izađemo.“ Dakle, posledica je da se ne ide napolje dok dete nije obučeno, a ne da se uvodi neka kazna koja nije povezana sa ponašanjem.

Zašto posledice grade odgovornost?

Kada dete uči kroz posledice, ono shvata da njegovi izbori nose određene rezultate. To je najzdraviji oblik učenja – kroz vezu akcije i reakcije. Na taj način dete ne uči iz straha od roditelja, već iz unutrašnje odgovornosti. A upravo je to temelj emocionalno stabilne i sigurne ličnosti.

Kazna u vaspitanju zaista može zaustaviti ponašanje – ali samo kratkoročno. Posljedice, s druge strane, uče dete kako da misli, kako da bira i kako da razume posledice svojih postupaka.

Ako kao roditelji želimo da odgajamo decu koja znaju zašto biraju određeno ponašanje, onda je put – posledica, a ne kazna.

O ovoj temi sam detaljnije pisala u priručniku „Izaberi pravu posledicu“, gde sam obradila mnogo konkretnih situacija i objasnila na koji način se mogu primeniti posljedice za različite uzraste i različite izazove.

Ako imate neku specifičnu situaciju koja nije obuhvaćena priručnikom – slobodno mi pišite, jer zajedno možemo pronaći najbolji način kako da posljedice postanu vaš saveznik u vaspitanju.