Danas sa vama želim da govorim na temu kazna u vaspitanju, jer mi se čini da je sve veći broj roditelja koji se često nalaze u jednoj velikoj dilemi. Sa jedne strane, ne žele da primenjuju kazne jer se boje da će postati isti kao njihovi roditelji. Sa druge strane, nisu sigurni kako da izaberu posledicu koja neće biti kazna. Upravo ta dilema me je navela da sa vama porazgovaram o ovoj temi na jedan drugačiji način.

Upotreba dude kod beba i dece, kako i kada je ukinuti je tema ove nedelje na IG, a za vas koji i dalje negujete naviku čitanja odlučila sam napisati i ovaj blog.

Da li ste i vi, sada kad je leto, pomislili: „Ajde da to skinemo više. Dosta je bilo pelena.“ I možda već drugog dana pomislili: „Šta nam je ovo trebalo?!“ Niste jedini. I niste pogrešili što ste pokušali. Ali... možda ste samo malo požurili.

U tradicionalnim društvima, posebno na Balkanu, od oca se decenijama očekivalo da bude “glava kuće”, autoritet, često distanciran, čija se reč poštuje iz straha, a ne iz bliskosti. Mnoge današnje generacije roditelja odrasle su u upravo takvom modelu – bez emocionalne prisutnosti oca, bez svakodnevnog kontakta, i bez iskustva očinske nežnosti. Danas, kad smo mi ti roditelji, imamo šansu – i odgovornost – da to promenimo. Jer razvoj deteta zavisi ne samo od majke, već i od prisustva, stila i angažmana oca. Ovaj tekst je posvećen očevima koji žele da razumeju svoju ulogu, ali i majkama koje žele da im u tome daju prostor.

Dali ste nekada, dragi moji, razmišljali o tome šta krave i mi ljudi imamo zajedničko? Zvuči kao neobično pitanje za početak jednog bloga o spavanju, ali obećavam vam – priča koja sledi ima mnogo više smisla nego što se u ovom trenutku možda čini.

Ako ste se ikada pitali koliko sna je dovoljno za Vašu bebu – i da li se to što ona „ne spava kao druga deca“ uklapa u normalno – ovaj blog je tu da Vam pruži jasan i nežan pregled kroz prve mesece i godine. Spavanje se ne uči preko noći. Ono sazreva kroz faze, u talasima i skokovima, i svaka beba prolazi kroz svoj jedinstveni ritam. Važno je da znate šta možete da očekujete – ali i da ne zaboravite da je različitost – normalna.

Ako čitate ovaj tekst dok vam beba spava u naručju – i pitate se da li ćete večeras konačno spavati duže od tri sata – znajte da niste sami. Jedno od najčešćih pitanja koje roditelji postavljaju je: „Zašto se beba stalno budi noću?“ Ovaj tekst će vam pomoći da razumete moguće razloge i naučite kako da poboljšate san svoje bebe – i svoj.

Kada donesete svoju bebu kući prvi put, verovatno se suočavate sa hiljadama pitanja. Među njima, jedno se često izdvoji: „Kako beba treba da spava?“ Na leđima? Na stomaku? Na boku? U moru saveta – baka, prijateljica, interneta – lako je izgubiti osećaj šta je zaista bezbedno, a šta samo „kako su svi radili nekad“. I zato sam želela da napišem ovaj tekst. Ne kao još jedan savet, već kao ljudsku, stručnu i nežnu podršku svakom roditelju koji se pita da li radi pravu stvar.

Uspavljivanje bebe na dojci može biti predivno, ali i izazovno – i niste jedini koji se pitaju da li je to pravi izbor. Mnoge mame se osećaju podeljeno: s jedne strane, to je divan trenutak bliskosti, a s druge, briga da beba ne razvije naviku bez koje neće moći da zaspi. U ovom tekstu želim da Vas podržim sa razumevanjem o uspavljivanju na dojci, ali i da Vam pomognem da napravite najbolji izbor za svoju porodicu.

Roditeljima često nije lako da razumeju san svoje bebe, naročito kada ono što bi trebalo da bude najmirniji deo dana – noćni odmor – iznenada prekine plač iz krevetića. Mnogi me pitaju: “Da li sanja nešto strašno? Treba li da je probudimo? Može li biti da je nešto boli?” Ako ste i Vi nekada stajali pored krevetića i sa brigom posmatrali svoju bebu dok jeca u snu – znajte da niste sami. To je pitanje koje se redovno javlja među roditeljima i nešto o čemu treba da govorimo sa razumevanjem i znanjem

Iskustva sa putovanja koje ostavlja trag Tokom nedavne posete Japanu, zemlji izlazećeg sunca, imala sam priliku da provedem vreme sa svojom porodicom u zemlji čije vrednosti godinama inspirišu moj lični i profesionalni razvoj. Za mnoge od vas koji me već dugo pratite, znate da u svom radu duboko poštujem principe japanske filozofije – posebno Kaizen, filozofiju neprestanog, tihog napretka i svakodnevnog poboljšanja. To je bio jedan od temelja na kojem sam zasnovala i svoj brend. Ono što me ovaj put posebno dotaklo jeste svakodnevni kontakt sa japanskim porodicama i načinom na koji odgajaju decu. Bilo je to istovremeno fascinantno, dirljivo, ali i izazovno za razumevanje iz evropske, emotivnije perspektive.

Polazak u vrtić može biti jedan od najemotivnijih trenutaka u životu dece i njihovih roditelja. Dokazano je da su promena rutina i nova okruženja često uzrok intenzivnih osećanja kod dece. Jutarnja plakanja i otpor prema odlasku u vrtić mogu biti znakovi da dete teško reguliše svoje emocije. Razumevanje kako im pomoći da se nose sa tim osećanjima može značajno olakšati ovaj prelaz i pomoći vašem detetu da se oseća sigurnije i srećnije.